Ja se borim za svoje klijente. Sa vetrenjacama, doduse. I te vetrenjace su svuda oko mene. Unutra. Od spolja ih ima mnogo manje. I ne, nisam naucila da budem ravnodusna. Nisam, jer se onda gubi poenta.

Zasto stariji ljudi imaju potrebu da ti ubiju svaku zelju da napravis nesto dobro? Zasto je tzv "iskustvo" i "ja znam kako treba" apriori najbolje resenje? Ako mlada osoba ima sasvim dobru ideju, zasto je ona unapred osudjena na propast? OK ako feasibility nije odradjen. Ali jeste. OK ako je to nesto sto nije u redu. Ali jeste.

But NO! Vazno je da se zna ko je stariji. I ako je tako - I really don't care! I zasto se mladim i sposobnim ljudima ubija svaka ideja i jasno se stavlja do znanja da je onaj stariji ISPLATIVIJI, pa ako taj stariji slucajno ne moze da radi sa tobom, ti si taj koji najebe. A to sto je ta starija tetka histericna i klimaktericna i pritom svaku  komunikaciju svodi na fizicki nasrtaj, verbalnu agresiju i histeriju - to se naravno nikoga ne tice.

I ko su uopste ti ljudi. I odakle vise taj recnik? I gde je tu poslovni bonton? I zasto niko ne vodi racuna o razvoju mladih ljudi?

I sta se dogodi u Real Time-u...

Advertising je industrija prepuna sitnih sujeta. Jako je malo ozbiljnih i zajebanih sujeta. Vise su to sitne duse koje za malo ego boostinga prodaju dusu djavolu. U advertisingu je nemoguce biti heroj. Ni David Ogilvy nije heroj jer nista nije smislio sam. Znate li koliko ljudi stoji iza jednog glupog kataloga? Najmanje sestoro. I tu niko nije heroj. Jer niko ne moze da pokupi kajmak za sebe. Niko ne moze da kaze OVO JE MOJE niti OVO SAM JA. Ne moze, jer je timski rad kljucna stvar. OVO SMO MI se broji. Ostalo je sitno boostovanje ega i podmirivanje dlakave sujete. A meni se povraca od toga. Ja nemam problem da kazem LOOK HOW GREAT JOB WE DID.

Account handling je vrlo inspirativan. Kao neki sport. Naucis da te pljuju i gaze svi redom: iznad tebe, ispod tebe, izvan hijerarhije... ma svi... I onda dodje trenutak kada kazes... E PRETERASTE! Kada vidis da niko zivi nece da zastiti tebe, a ti stitis druge. Kada vidis da se niko ne bavi tvojim razvojem, jer ga boli uvo. Kada vrlo svesno trazis svoja prava jer znas koja su. Kada svojim pravima smatras pravo na licnu sigurnost i bezbednost koju ti agresor oduzme. Kada imas razumevanje za sve, jer ti moras da imas razumevanje za sve jer si najmladji.

A onda uzmes vagu i kazes: gubim i dobijam. Gubim: buducu zaradu, buduce iskustvo na neodredjeno vreme dok ne nadjem drugi posao, psiholoski trening da handlujem svakakve budale. Dobijam: smirenije zivce, mnooogo slobodnog vremena da se posvetim dodatno fakultetu, sebi, mogucnost da nadjem novi posao i da se usavrsim na drugom mestu.

I sta je rezultat: Naravno - NE ZNAM. Necu da budem kukavica i odem jer ja NISAM KUKAVICA, a sa druge strane I really hate this ambient and culture.

Ne postoje maniri, ne postoji lepa rec, jos se usudjuju da se rugaju: sta jos njoj treba da stavljam slag kada treba da joj se obratim?! A ja se ipak svima lepo obratim. I nije mi tesko. Ali mi je muka.

I nasla sam izgovor dok ne odlucim sta cu: I REALLY DON'T CARE...

Nakon nesnosnih bolova u nozi, jednog lepog radnog dana zavrsim ja u Urgentnom centru. Momci na ulazu u smrdljivim i prljavim belim mantilima pitaju kako izgleda, ja kazem crveno i boli - jer sam pre toga skidala i obuvala cizme pa slucajno videla i oni kazu - upala vene. Dijagnostikovase oni moju cizmu do kolena. Niti su videli da li je crnveno, niti pipnuli da vide da li je vruce - NISTA.

U jebote, pocnem da urlam na sav glas sto od bola, sto od saznanja da ce mi odseci nogu, da cu umreti od tromba i cega vec. Dodjem ispred neke odvratne prostorije broj 2, tacno prekoputa sobe za reanimaciju, gde me je posadila jedna polu teta polu cika i rekla da cekam vaskularnog hirurga. A njega - nemaaaaaaaa. I vristim ja, placem, Amore jadan stao tu u cudu sav zbunjen i uplasen, meni se oduzela noga ne mogu da je mrdnem. Oko mene sede ljudi kao iz kontejnera da su izasli. Smrde, cupavi, prljavi, odvratni sa nekim iskrivljenim facama, UZAS.

Kad, dodje vaskularac. Ja se lepo skinuh, dadoh mu instrukcije da me ne pipa jer cu umreti, u nadi da ce on reci - ma ne brini se, nece da boli, kad eto ti njega samo baci pogled i okrenu glavu. Htedoh mu reci da se vrati, ali sta znam, on je doktor valjda. Dodje polu teta polu cika da mi vadi krv, ja se obeznanila jer insistira da joj dam venu. Mislim se nesto, budem li morala da se poradjam, umrecu cim vidim doktora. Nudim prst, ona nece, hoce venu. Dobro. OK. Izvolite venu, ali da znate da cu nokte zariti u ruke Amoretu dok me budete boli. Kako ona ubode, tako ja scepah njega i poceh da skicim. Kaze teta - rezultati za 2 sata. Dobro. OK. OK.

Prodje 3,5h, a rezultata - NEMA. Utom dodjose dva momka sa izbusenim glavama od metaka i mene zaboravise. Disem, kuca mi srce, presusile mi suze i promukao glas, i ostavise oni mene samu i nezasticenu.

Amore popizdeo, kaze ni reci vise idemo u onu njegovu privatnu kliniku. Odemo tamo i kazu mi da nije nikakva upala vene, vec ortopedski problem, pomerile se kosti i upalila se tetiva na stopalu. I moram da mirujem i to je to. Nece mi odseci nogu, necu imati tromb, samo jedno vreme ne smem da nosim stikle. I da prskam sprej lokalno. Koji mnogo golica - pa zabusavam.

I onda je moj Amore otisao u Berlin, a ja ostala sama. I bas mi fali. A planirali smo da zivimo odvojeno. Ja u Srbiji dok ne zavrsim faks, a on negde daleko pa da ja dodjem. Hahaha, nema sanse :)

Ne mogu da prestanem da placem. Legla sam pre tacno tri sata, a jos uvek sam budna. I taj lak san mi je razbio Njegov pospani glas koji se javio negde sa juga zemlje.

Osecam uzasan bol u grudima. Pritiska me, gusi i muci kao da slutim nesto. Ne mogu da spavam. Sama sam u stanu i jako mi je tesko. Naravno da nisam prvi put sama i naravno da nemam frku od toga, ali veceras me je strah. Kao da su neki demoni svuda oko mene. I dok pisem ovo suze mi kaplju na tastaturu.Ne mogu da se smirim. Samo neka mi svane jutro bez ijedne lose vesti. Zavrnula sam venecijanere da me ne uplasi neko cudoviste koje dodje na terasu ili neki duh. Stvarno! Ukljucila sva svetla i pustila muzicki kanal da makar neko bude sa mnom.

Imala sam los dan. Koliko god se trudim da budem pozitivna, nekada me zivot natera da se slomim i preispitam. I preispitacu se, evo ovde, ponukana pricom moje drugarice.

Upoznala je divnog decka. Zaljubili su se. Prvi put u zivotu je naisla na osobu koja je cinila toliko srecnom i posebnom. Prvi put je pogledala u oci dobrom muskarcu sa kojim je znala da moze sve. Da zeli sve. Napravili su nekoliko zajednickih planova. Osetila je da konacno moze da dise zajedno sa muskarcem. Da su jedno. Da sve rade zajedno i da podela medju njima nema. Bio je ambiciozan, uspesan, a povrh svega prizeman i dobar covek. Jednog dana ga je zabolelo grlo. Doktor je dijagnostikovao gnojnu anginu. Posle jedne operacije krajnika i druge operacije pluca je umro. Tacnije, posle dve nedelje agonije sa jebenom gnojnom anginom. Nikola je pre nedelju dana dobio istu dijagnozu. I sledila sam se.

Ona je neutesna. Neprestano place. Ne moze da veruje da se takve stvari (po nepisanom pravilu) dogadjaju iskljucivo dobrim ljudima. I da je sve zbog tupave gnojne angine koju je i sama imala stotinu puta. Da oni tako odu i da ih vise nema. Da njega vise nikada nece biti. I da joj jedino ostaje da ga sanja i da makar tako ostane u kontaktu sa njim. I kako god to spooky zvucalo, u tim situacijama je tesko biti drugaciji. Hvala Bogu, ja samo nagadjam, jer ne znam. I strah me je da znam. I srce mi se cepalo da je gledam takvu. A imala sam zelju da je makar zagrlim kako bi znala da sam tu za nju. I pricala je njihovu pricu guseci se u suzama. I ja sam tu pricu jako emotivno dozivela. I nisam mogla da prestanem da vristim u sebi nad tom jebenom sudbinom. A kada sam dosla kuci... vodu sam prebacila na svoju vodenicu...

Pomislila sam da pravim gresku. I izgleda da sam u pravu. Koliko god sam se u proslosti trudila da budem sama sa sobom kako bih na neki nacin trenirala svoju psihu, toliko sada to ne umem. Tesko mi pada. Vezala sam se za tog coveka i vise nego sto bih smela. Ne daj Boze, rastanak bi me pocepao na dva dela. Vise uopste nisam ista kao pre. Sada funkcionisem u paru sa nekim. Istinski. Ne lazno. Iz minuta u minut. I kao da svakog trenutka cujem kako njegovo srce kuca. I koliko god sebe da sam ubedjivala da sam ja imuna na ta musko-zenska sranja, NISAM. Shvatam da volim jako. Da umem da cujem svaku rec koju izgovori. Da znam sta znaci kada ruku pomeri ovako, a nogu onako. Da prepoznajem kako se oseca dok dise. Iako on to mozda ne zna. Iako nekada precuti. Da iz pogleda saznam jednu celu pricu, bez da otvori usta. Prvi put u svom zivotu zaista osecam da vise ja nisam samo ja. Da tu ima jos nekog. Meni vaznog. Najvaznijeg. Da ga volim najvise na svetu i da sam uvek tu za njega. Ali da znam i da popizdim i oteram ga u tri lepe. I posle predem kao macka... pogotovo ako nisam u pravu. Ako jesam, prede on. I onda se u svom ovom danasnjem ludilu i bunilu i opstem raspadu CNS-a jedne glupe plavuse zapitam... sta AKO... tj. sta KADA BI, ustvari  KADA NE BI... (ne umem da formulisem, zaista ne mogu)... I shvatim da ne znam odgovor. Da vec cujem hiljadu istih recenica ZIVOT MORA KRENUTI DALJE... i da me savrseno boli uvo za to... Da ja nemam odgovor... I da znam da bi mi se srce slomilo. I da zato moram da budem gruba. Da insistiram da se vise razdvajamo. Svakodnevno. Da slobodno vreme manje provodimo zajedno... Da svako nadje neko cudo koje ce ga tendenciozno odvuci od ovog drugoga. Sta god to bilo... Da shvatimo da surova stvarnost postoji... Da je nasa bajka jako lepa i da ce je kad tad nesto staviti na test...

I bio mi je danas neki cudan dan. Od samog pocetka uzasno cudan. Ne spadam u zene koje obozavaju shopping. To me obicno smara. Pogotovo na rasprodajama ili snizenjima kada su gomile ljudi u jednom objektu. Izadjem. Ne trpim to. Ne tucem se za krpicu. Boli me uvo ako neko ima nesto isto kao ja. Ne vezujem se za stvari. Jebe mi se da li mi se slazu tasna i cipele. U svakom trenutku mogu da poklonim citav ormar ako mi ceif. I da se ne uzbudjujem. Nisam opterecena garderobom iako volim da budem lepa... Ali mi to brzo dosadi. Ne ispunjava me. Danas je bilo drugacije. Kao sumanuta sam isla od radnje do radnje. Kao da bezim od necega. Kao da strah kompenzujem time. I nije mi bilo bolje kada bih izasla sa jos jednom kesom. I potrosila sam vise para nego sto sam smela. I sve sam nasla na tim istim rasprodajama i snizenjima. I pece me savest, jer sam krenula da kupim neke stvari za mog Amoreta, a na kraju sam pored toga, kupila neke trice i sebi. A vec sam dobila brdo stvari. I nije fer prema njemu. Ali je haljinica bila neodoljiva i na snizenju, majica gotovo na poklon, mindjuse bi plakale da ih bas JA nisam pokupila, a ogrlica... kako bih uopste opstala u ovom zivotu bez nje. PIH KRETENA! A uz to sam Nikoli prijavila samo haljinicu. I sada hocu da crknem. Nije ni cudo sto ne mogu da spavam. A ustvari nista nije strasno, niti sam ja potrosila citavo bogatstvo, niti je taj nakit Breil, ali me pece savest, jer je u pitanju princip. I znam da smo sve mi zene proklete sto se toga tice i da to ispoljimo kad tad, ali nerviram samu sebe kada ne primecujem da se ponasam kao da nikada cula nisam za samokontrolu. A volim da namirim ceo svet. I da svi budu srecni. U picku materinu! A te gluposti mi nadomescuju neke bitne nedostatke koje imam u zivotu. Kao da mi popune emocionalnu prazninu u tom trenutku. Prokleta bila!

I samo neka on dodje sutra ziv i zdrav... a ja cu ako treba da crvenim citav dan, nije mi frka... samo neka ovaj glupi osecaj koji me obuzima od jutros ne bude neko predskazanje...

I valjda me cudovista i duhovi sa terase nece pojesti... :(

Dolazi sinoc moj Amore sa kraceg puta, sav prebledeo. Pitam ga sta je bilo, a on kaze da je toliko pljustalo, da se na auto-putu nije videlo apsolutno nista i da je licilo na jedan od onih dana kada se gine.

Jutros nas probudi prekrasno sunce i blagi vetric koji nas je sa terase premestio u dnevnu sobu i naterao da ukljucimo TV. Uz kafu, odnosno caj, cije smo ispijanje tek zapoceli, vest na teletekstu da je Danilo Ikodinovic tesko povredjen u saobracajnoj nesreci ostavila nas je bez teksta. Bilo mi je zlo na pomisao da bi jos neko mogao da strada na ovim prokletim srpskim putevima. A posebno mi je bila strasna cinjenica da ginu mladi ljudi pred kojima je zivot. I DOKLE VISE DA SLUSAM DA LJUDI GINU NA PUTEVIMA! Vrlo krivim nase skotove od ministara, koji nikako da nadju pare u budzetu za bolje obelezavanje puteva. Jer su mracni. I jer se slabo vidi. Ma kakvi, NE VIDI SE!!! Druga stvar je sto smo mi navikli na mrak i na jedno veliko nista, pa nam vidljivost na auto-putu izgleda kao dostignuce 21. veka. LJUDI, U SRBIJI JE MRAK. Pre par dana, vracajuci Vlatku kuci, u Bulevaru Mihaila Pupina nabasamo na dzipove interventnih policijskih jedinica, prevrnuti auto i grupu ljudi koji stoje i posmatraju sa jedne strane, kao i grupu ljudi koji se tuku sa druge. Sutradan cujemo da je bez ikakve krivice poginuo motociklista koji je sa prijateljima krenuo da proslavi rodjenje deteta. I onda ti ostaje samo da urlas iz sveg glasa, jer vise nemas sta da kazes. Jer tada sve bude izgubljeno.

Taman kada zapocnes jedan lep zivot, jednu epohu gde vise nisi samo ti akter, vec i voljena osoba i vase dete, dese se nepredvidjene stvari. Stvari koje te, ako prezivis trenutke kao sto je ovaj, zauvek promene. I ostanem tako nema izvesno vreme. Od kada ne gledam TV puno mi je lakse. Jednostavno nisam upucena u neke stvari i to mi prija. U suprotnom, ako ukljucim TV, ili ako ostane ukljucen, prvo provrtim da vidim koliko je bilo saobracajnih nesreca i da slucajno zrtva nije moj tata. Skoro da sam postala pritajeni paranoik kada je to u pitanju. Onda se setim jos nekih ljudi i ukoliko ne cujem imena koja prepoznam, bude mi lakse. Ali ovo je nepodnosljivo vise. Nisam pratila statistike drugih zemalja, ali po broju saobracajnih nesreca u odnosu na populaciju, mislim da je Srbija u vrhu. I to me jako brine. Izmedju ostalog, zato sto meni dragi ljudi jesu vozaci. Zato sto moja mala Betty ovih dana polaze voznju i postaje vozac. Zato sto moji roditelji voze. Zato sto moj Amore ne izlazi iz auta. I zato sto znam da jebene ministre boli qpus da izdvoje koji dinar za obelezavanje ovog sablasnog mraka od puteva. I muka mi je od drndanja po bitumenu koji izlivaju i krpe auto-put. Da makar iskoriste putarinu koje svako vozilo placa. Aaaa, ne! To nek ide rampasima. Siroti, moraju i njihova deca da jedu. I da malo ostane za ministre. I pozelim da svi dodju u situaciju da gledaju smrti u oci u jednom dugackom konvoju audi limuzina drndajuci se po bitumenu, bez vidljivih signalizacija i sa izandjalim belim trakama. Pa da se u ponedeljak vrate na posao i da se opamete jednom zauvek!

I ko ce preuzeti odgovornost za ove bezbrojne nesrece koje se desavaju? Oseti li se iko odgovornim za ovo sto se desava? Nije li malo precesto?

Samo znam da ne zelim da ostanem bez meni dragih ljudi... I znam da ne zelim da oni ostanu bez mene... I ne zelim da ijedno dete ostane bez svog tate... ili svoje mame... Ili da roditelji gube svoju decu... i zato molim za malo svetla...

Pre izvesnog vremena popunila sam aplikaciju za jedan posao u inostranstvu. I nikome nisam htela da govorim o tome, da mi ne bi seli na glavu sa fakultetom. To sam ucinila iz ciste znatizelje, jer mi se cinilo privlacnim. Bez ikakve velike nade da bi se to ostvarilo, niti da bih pristala na to, ako bih igrom sudbine dobila posao. I tako pre svega moju mamu postedim tezeg sloga, sigurno. Kada je doslo vreme za intervju, ne odem. Procenim da nije trenutak za to, da mi to ipak nije vaznije od ovog smornog fakulteta i jednostavno preskocim taj dan. Jeste me malo kopkalo, ali ne dugo. Sednem da citam onu propast od knjige koja ustvari nije lose napisana, ali me od nje odbija cinjenica da je za ispit smrt. Ovako: pitanja su samo preslikana recenica iz knjige. Bilo koja. I to me toliko frustrira, jer moj mozak zaista nema dovoljan kapacitet da pamti pojedinacno recenice. A pogotovo ne svaku recenicu. I to je prosto steta, jer knjiga nije lose napisana. Ali kreteni birokratizovani se ponasaju kao najveci moguci idioti. Takva materija se jednostavno ne uci tako. Ili ja nemam pojma.

Elem, zazvoni meni mobilni...

- Dobar dan.

- Dobar dan.

- Jeste li vi?

- Jeste, ja sam.

- Ocekivali smo vas na intervjuu, poslali smo vam i mail pre toga sa detaljnim dress code-om, vremenom i mestom odrzavanja, ali se niste pojavili.

- Da, bas, bila sam sprecena.

- Zainteresovani smo za vas, naveli ste skills koje nam trebaju, znanje jezika, a i prijatnog ste izgleda i delujete sarmantno. Nazalost, nije praksa da intervjuisemo kandidate van utvrdjenog datuma, pa vas molimo da se pojavite na sledecem. Mi cemo vas obavestiti blagovremeno.

- Naravno. Praticu vas sajt i informisacu se oko tacnih datuma. Hvala lepo sto ste zvali.

Wow... Oni zvali mene :) Prvih 15 minuta sam bila u totalnom soku, ali sam kasnije dosla sebi. I onda mi je bilo zao. Ali ne zato sto nisam otisla na intervju, vec zato sto nisam malo starija. Da mi je makar 23. Ali nije. Moj zivot bi bio puno bolji da mi je samo malo vise godina. Mogla bih da radim kako ja hocu i da preuzmem inicijativu. Ovako se osecam bespomocno, a imam toliko energije koja bi nekome bila dragocena. A sedim u ovoj smornoj birokratizovanoj zemlji gde su svi nenadlezni za sve i cekam da me strefi grom. A mogla bih toliko toga da dam. Samo da sam malo starija i da sam malo zavrsila fakultet. Ali jebiga. Nisam jos.

Elem, koristim priliku da se zahvalim svim ljudima koji su komentarisali prethodni post. Zaista nisam mogla da odgovaram, jer mi je, priznajem bilo prilicno bolno. Dozvolila sam zivotu da me vodi... Kuda, nemam pojma... Valjda to ima veze sa konzumiranjem zenskih hormona u prethodnom periodu u vidu kontraceptivnih pilula. Nesto bas nisam spremna da odgovorim kao iz rafala... Nesto bas primecujem da umem da odcutim... Da ne moram bas SVE da kazem... I da je to bolje... jer niko ne zna sta mislim... a to muskarci definitivno vole (citaj: mrze).

I ima da launchujem business - The Wisdom of Mashnica (how to manage feelings, insides, tongue and proud)

A kako sam ja veliki Severinin fan, prosledicu vam link za pesmu Tridesete, koju je Seve izdala u okviru novog CD-a. I jako mi se dopada sto u dragoj mi Hrvatskoj neke stvari izlaze iz ilegale. Zasto se i taj narod ne bi opustio i konacno rekao sta mu srcu pase. A koliko vidim, svi su poludeli za Breginim Gasom. I jeste da je trivijalno da ne moze gore, da su soferi i kamioni glavni akteri, ali ako ce to pomoci da se medju ljudima makar malo neke stvari ublazavaju... meni ce biti drago...

I taman kada pomislim da je sve ostalo u redu... ne u savrsenom redu, jer ja savrsenstvo izgleda nikada necu dostici... On mi kaze da ga vise ne privlacim...

I nekako, ja savrseno mogu da razumem cak i to, mogu da ubijem sav zenski ponos u sebi, ali ne mogu da postojim u takvoj vezi... ne zelim da budem bliska drugarica...

I neke stvari se dese bas kada im nije vreme... I paticu ja... paticu jako... znam... I bice mi zao sto sam muskarcu dozvolila da me ima celu. I zainaticu se zauvek i reci da nikada vise, niko na ovom belom svetu nece moci da gospodari mojom dusom... Da nikada vise necu pustiti nijednu suzu... Ali... to nece biti tako... znam...

I odbolovacu ja... Bogatija za jedno iskustvo... Mudrija toliko da ne verujem u slatke reci... Sposobna da odvojim laz od istine... 

Samo bih volela da se ne secam... Da iz memorije izbrisem prethodnu godinu... Proteklo leto i moju neizmernu srecu... Sve trenutke potpune predaje njemu... Te noci na semaforu, "turn-aroundu", Operi, Kalemegdanu... Sve ono vreme kada sam imala i vise nego dovoljno razumevanja... Zelim da sve zauvek nestane jer je svaki smisao izgubljen, a moja dusa povredjena.

Popizdela sam zbog "isisivaca" moje pozitivne energije i optimizma prema junsko -julskom roku. Dodje mi danas drug (svi su  me se setili i neprestano me zvrckaju i cimaju i dave i gnjave bas sada kada zaista nemam vremena da im posvetim paznju) i pocne da me ubedjuje da nemam dovoljno vremena da spremim ispit koji sam naumila. Kaze da ako budem to radila, ima da puknem na sve strane. Da ga je on spremao dva meseca. I predlozi mi bubicu.

E jebem mu mater, mogu ja sa bubicom da se mlatim i da im dam 100 evra za onu sa micro wireless kamerom i sve to, ali bih zivela pet godina krace. Ako ne i deset. I posto sam iskreno (gresna mi dusa) jedva cekala da ode, da sklonim te crne misli iz glave, postala sam neuroticna. Pricam nepovezano. Sklona sam preuvelicavanju. Sumnjam u svoje sposobnosti. Nerviram jadnog Amoreta koji sve to slusa i napravi facu tuznog kera. I necu da im dozvolim!

Do desetog jula, rekla sam, neka me niko ne zove! Necu da se frustriram za dzabe i bez ikakve potrebe zbog malih crvenih djavola koji stoje svuda okolo i vrebaju. Necu! I neka niko na svetu nije uspeo da ga spremi za 20 dana - ja hocu! Iz inata najgoreg srbijanskog. Eto!

Bas sam popizdela. Osim sto mi propade pola dana, jos me covek napuni negativnom energijom cas posla...

A, valjda se i to vezba... eliminisanje negativnog faktora... KAKO GOD!

Iako imam da ucim kao luda, toliko da se ne odlepljujem sa stolice sve do negde 15.jula, iako mi jedini izlazak moze biti samo izlazak - na ispit, odlucila sam da sednem i napisem post. Doslo mi.

Prvo, probala sam novi brend vodece duvanske industrije u Srbiji - Virginia slims UNO i posle izvesnog vremena shvatila da je shit. Pakovanje je OK. Podseca na YSL karmin, ali ima health warning koji sjebe citavu koncepciju, a uz to i ukus je bezveze, sa sve sjajnim omotom filtera, tako da mi cak deluje malo cheap. Nesto mu fali. Ili fali timu koji ga je lansirao.

Drugo, ovih dana izlazi novi - stari brend druge po redu duvanske industrije u Srbiji koji sam ja jelte jos jesenas isprobala i juce again i koji je apsolutno fenomenalan. Radi se o KENT nanotek-u u dve verzije: Infina i Neo. Pakovanje je king size, a format cigarete - compact. Filter je dizajnerski savrseno resen, pored toga sto sadrzi aktivni ugalj (prvi na trzistu), a sam duvan je od najkvalitetnijeg dela biljke (bez zilica) zvanog lamina. Osim sto im je taste perfektan, ovaj KENTIC sporo gori i pravo je uzivanje drzati ga medju prstima. Nekako, taj proizvod se ili zavoli ili ne. Kao mali ljubimac. Podseca na Ipod nano i savrseno se uklapa u Apple pricu - da se naprosto oseca ljubav izmedju korisnika i proizvoda. I to je onda prava stvar. Autentican je na trzistu, kompaktan, extremely stylish i cisto sumnjam da ce neka kompanija uspeti da ponudi ista inovativnije od ovog brenda. I'm in love... again... oh my God...

Trece - gde se kupuje motivacija & koncentracija? Ako neko zna, molila bih ga da mi javi i to sto pre. Sve je super - mashnica uci, fino joj ide, ali bi volela kada bi ikako mogla da bude produktivnija. Makar 20%. To mi fali... najvise od svega, bas to... nista vise, nista manje... samo malo vise volje i koncentracije...

Cetvrto - imam insajderske informacije da ce ovaj cirkus od zemlje uci u stabilnu fazu time sto ce se formirati vlada na celu sa DS-om. Znam i ko su Tadicevi kandidati za premijera. Dvojica tacnije. Znam i ko treba da dodje da kupi JAT, a nije Aeroflot. Znam i da je Dacic ucenjen. Sve zivo znam. I sada sam kao faca. A fora je da ne verujem ama ni najmanje u to sto znam. I iskreno, boli me uvo za sve te gluposti. Malo mi je muka. Tacnije, jako mi se povraca od tih stvari... I od javne i od tajne diplomatije, i od price za narod i od "de si batice" odnosa medju neljudima iz politickog zivota, i od te neke kupovine vremena i od svega zivoga u ovom dupetu od zemlje... no dobro Mashnice, ne drami 'leba ti, imas masala i knjiga i skripti i podskripti i skriptinih skripti pa idi radi ono sto moras... a jebiga, to i radim :)

Peto - pronadjoh mailove sa pocetka komunikacije mog decka blogera i moje malenkosti. I rasplakala sam se. TOLIKO prekrasnih redova egzistira u inboxu. Toliko stidljivih insinuacija, toliko odusevljenja, prvog vidjenja, prvog poljupca, toliko formalne komunikacije, a nakon toga toliko prekrasnih napisanih redova od kojih me je rasplakao jedan koji kaze da buduci da je te veceri bilo pomracenje Meseca, imamo izgovor da ostanemo duze zajedno... I neka zvuci banalno i trivijalno i pateticno i bas me briga kako, ali, nekako, ja sam beskrajno sentimentalna prema tom periodu kada je svaki sekund bio kao godina, a proletao je brze nego svetlost. I sada je nasa veza dobila jednu drugaciju dimenziju, pogotovo nakon kriza koje su se desile i izvesnih obelodanjivanja stvarnosti. Sada smo puno opusteniji jedno prema drugom. Sada mnogo lakse komuniciramo neke vazne stvari. I svako je postao obzirniji. Manje sebican. Otvoreniji. A to ce, sigurna sam i vrlo spremna da radim na tome, potpuno unistiti letargiju i antisocijalizaciju, te manjak citanja, samopouzdanja i jos nekih "djavoljih stvari" koje kohabitiraju sa duhom koji je vedar, optimistican i vragolast.

 Moram da idem... inace bih ja jos... nisam dugo...

... pronasla sam kalu i posadila je... pronasla sam i zevalice i posadila i njih... bosiljak stiti od komaraca i sluzice za zacine...

I volim leto jako... neka je vrucina, moja klima radi besprekorno, a i "pressing" ce poceti da deluluje cim pocnem da ga pijem, tako da nema problema. I sve je nekako lepse i vedrije... i srecnija sam...

Imam vesa za peglanje za izvoz! Buduci da je srpski izvoz jadan, ne bi bilo lose to lounch an enterprise na opste zadovoljstvo kako moje, tako i cele Srbije. I peglam i peglam celo jutro i gomiletina se ne smanjuje. A jos plus sto mi amor ima sto pedeset kosulja i sto sve one, onako sazvakane od centrifuge, vape za vrelom parom. 

Primecujem da poslednjih dana apsolutno ne dopirem do ljudi do kojih mi je stalo. Ustvari, ignorisu me. Nisam procitala horoskop da vidim u cemu je stvar, moze biti da je problem i u nepostojecem komunikacionom kanalu, koji su tamo negde formirali majmuni koji stoje na simsu, ili patuljak Norman koga jednom videste na slici u nekom od prethodnih postova. Sada bi moja mladja sestra rekla da imam problem sa not being in the very center of attention! Cak me i decko manje voli, ali to nema veze, ne uzbudjujem se. Devojcica iz zgrade je napokon naucila da svira klavir, pa mi ranim jutrom ne skace po glavi. Evo, sada bas uzivam uz kompoziciju koju izvodi!

Ima jos jedna dobra stvar! Uopste se ne nerviram u poslednje vreme. Isfoliram da sam ljuta, popizdela i tako to, a ustvari me ne dotice nista! I nesto me zaboli u trenutku, povredi, ali i to bledi... Planete su izgleda mi u takvoj konstelaciji da samu sebe osim sto podnosim, cak i volim! I to je sjajno! Terasica nam je postala oaza, potpuno je ozivela sa puno cveca, patuljkom, malom bakom iz crvenkape, leptirom, bubamarom, sveze ofarbanom zelenom korpom rukama mog dragog koji se sinoc posveceno bavio time. Kupila sam i lepu zelenu pepeljaru, potpuno zanimljivog dizajna, kupicu danas jos nesto ne bih li udahnula zivot korpi. I valjda me gardening odmara... I bas uzivam... Jedino mi zivce pojede komsinica pored koja eto tako smatra nepristojnim kada me Nikola poljubi, a ona u tom trenu slucajno izleti van. Predlozila je da stavi paravan. Neka zazida zid sto se mene tice. Sta koji djavo viri u moju terasu. Ako hocu mogu gola da setam, imam seks, gajim golubove, sta god... sve dok nisam na njenoj teritoriji. No, i za to me jako briga. Ova devojcica je bas naucila da svira klavir.

Kada bolje razmislim, sve to sto ja napominjem kako me nesto ne potresa, kako mi ne dopire do aure, ima veze sa osecajem slobode. Sve dok postoji taj prekrasan trenutak u kome sam samo svoja, mogu reci da sam srecna.